Наша ученица 7.разреда Владица Кљајић и  њена наставница  српског језика Весна Чуковић поново блистају на смотрама  рецитатора. Након одличног наступа на месној и општинској смотри  недавно су учествовале  и на 47- ој  Покрајинској  смотра рецитатора по називом  “Песниче рода мог”.  Владица Кљајић  се у конкуренцији од 66 такмичара  пласирала међу најбољих 9 и обезбедила учешће  на државном  такмичењу  које ће се 13.05. 2016. године одржати у Ваљеву.

И овог пута Владица има свој циљ и са неизмерном љубављу  и посвећеношћу припрема се за државно такмичење где ће наступити рецитујући песму  „Радост писања” Виславе Шимборске. Иако претендује да понови прошлогодишљи успех  (1.место ), она истиче да је само бављење поезијом и вештином рецитовања довољно испуњава и радује.

Владици и наставници Весни упућујемо све честитке на успеху који су постигле и бодримо их и подржавамо да остваре што бољи успех на предстојећем такмичењу.

Срећно !

РАДОСТ ПИСАЊА

Куд трчи ова написана срна кроз написану шуму?
Да ли да се написане воде напије
која ће јој њушкицу ко индиго отиснути?
Зашто главу узноси, да ли што чује?
На четири ножице позајмљене од истине ослоњена,
под мојим прстима ушима стриже.
Тишина – и ова реч по папиру шуштии разгрће
гране подстакнута речју “шума”.
Над белим табаком спремају се на скок
слова која се могу сложити лоше,обручи реченице,
из којих нема спаса.
У капи мастила велики је број ловаца са зачкиљеним оком,
спремних да се низ стрмо перо сјуре,опколе срну и запуцају.
Заборављају да ово није живот.
Други овде, црно на бело, владају закони.
Миг ока може да потраје, ако ја хоћу,
могу га изделити на мале вечности
пуне заустављених танади у лету.
Заувек, ако наредим, ништа се овде неће десити.
Без моје воље чак ни лист неће пасти
ни влат се неће погнути под тачком маленог копита.
Постоји ли дакле такав свет
у коме влада судба независна?
Време које везујем ланцима знакова?
Постојање које кад наредим не престаје?
Радост писања.
Могућност овековечења.
Освета смртне руке.